Шаховски сусрет у Дому за смештај старих лица Андреа 21.11.2017.

 

Турнири, дечији, за одрасле, блиц, рапиди и редовни изискују много енергије и одрицања како би све било како треба.
Када смо се дотакли шаха са  љубазним домаћинима Каћом и Јоцом, нисмо ни сањали да ћемо управо код њих у дому, направити шаховско дружење, које ћемо  ускоро поновити.

Шта треба старим људима? Живот им је већ поодмакао и отишли су тамо с ким ће поразговарати, ко ће им поклонити пажњу, загрлити их и саслушати.

ШК Бановци Дунав су се одазвали оваквом позиву. На челу са деда Дулетом и породицом Станковић ушли смо у пријатан амбијент овог дома. У летњиковцу је седела једна групица, причајући своје приче. У холу дома кавези са разним врстама папагаја, певају своју музику. Црни мачор, са зеленим очима сигурно корача низ ходник, стопљен са тим амбијентом, отпоздрављајући репом.

Смештамо се у дневни боравак, где већ неки играју шах. Касније ће се испоставити да у дому бораве људи разних професија, које су потиснули у други план, а сада подређени заједници. Види се да им је лепо. Има ту и бивших професора, инжењера, пилота, официра, али и обичних радника...

Дружење је почело тако што се у дневном боравку окупило око 30-ак корисника дома. Тема је била значај шаха за треће доба. Причало се и о историји шаховске игре, садашњем времену и светским шампионима. Када сам питао домаћине колико њих зна да игра шах, речено ми је 5 до 6. Тај број се после мог предавања удвостручио, јер то раније нису истицали. Тако ми је пришао један дека, виталан, да зна шах али да га дуго није играо. Испоставиће се да дека има 94 године и пије само један лек. С друге стране, професорка математике, на мој наговор стидљиво прилази столу где је Марија и са њом отпочиње партију. Војни пилот и Милош већ играју трећу или четврту партију, а деда Дуле игра са господином без горњих екстремитета, а који важи за најјачег шахисту у дому. Помаже му супруга, која такође игра шах.
Атмосфера се раскравила. И они који не знају шах, са занимањем су пратили повлачење потеза, мрдање главом и неизбежне коментаре.

И таман када смо се опустили, љубазна послужитељка је објавила да ће за 10-ак минута ручак. О, како је брзо прошло, чуло се у жамору расположених гласова.
А мени је било пуно срце, јер смо пружили руку тим дивним људима, загрлили их, а који су на тренутак изашли из ових оквира и заплесали шаховским пространством.

Обећали смо да ћемо се ускоро видети и поновити ово дивно дружење које ће им остати у лепом сећању и о коме сад сигурно причају...